Концерт групе „Звонцекова биљежница“ 26.05.2018.

ЗВОНЦЕКОВА БИЉЕЖНИЦА или Блуес вербалних мастурбација, банд који већ дуже време дјелује из потаје на простору централне Шумадије и околине, настао је сасвим намерно тамо далеке 1988 године са јасно израженим програмом (нема везе са тв програмом) и својим статутом, који је јамачно –бесомучно, предвидјао да се у догледно време домогне власти или чак шта више да узурпира власт – што би се рекло државни апарат.
Како им није пошло за руком да додју даље од слушног апарата, окренули су се противу ње и одметнули у ајдуке, скривајући се годинама до дана данашњег, код пунк јатака широм земље и под земљом ( а наша земља је мала – али растресита)
По шумама и горама рекао би становити пјесник, живећи у примитивним увјетима живљења, као и њхови стари, захваћени таласом дееволуције, били су приморани да с помоћу штапа и канапа, са секиром на ледјима и клипом кукуруза у џепу, крећу у остварење свог дугогодишњег сна – XXИИИ Српски пунк устанак у Сораба.
Па господо, шта им је друго преостало осим борбе за голи и полуголи живот у увјетима менталног холокауста, духовне гериле и изражене турбо окупације браће напаћене.
Питате се како је ова скупина преживљавала на падинама планине Букуље, свих ових година и откуда на једном месту оваква скупина устаника, која се прехрањује једући овнујско месо и гибаницу од 7 јаја (домаћине, немо једно да фали).
-Кад порастете, кашће вам се само, али до тада у кратким цртама, присетимо се речи покојног чика Васе Пелагића, који је говорио, да је народни лек за ћелавост – намазати се течним фекалијама по глави и коса има само да букће.
Ту су трагови чувене пунк копрофагије у Сораба.
Сетимо се и ријечи друга Старог, које је рекао другу Моши негде на Зеленгори 1943 – Мајку ти божију, друже Мошо рекао је друг Стари, ова ће нам копрофагија у Сораба доћи главе кад-тад, насмеја се он а насмејаше се и остали борци.
Као што се може видети већ ту наилазимо на трагове копрофагије и разних девијација (сеxуалних) наравно у Сораба.
Медјутим ако загребемо још даље видећемо и то да је проф. Др. Тозза Рабасса имао далеког претка, пјесника, који је живео негде у околини Пуле али тачно где, не зна се.
Тај момчић Звонцек Рабассони, био је врло несхваћен у свом окружењу, живећи у мрачном средњем 18 веку у свом малом кућерку са угашеним камином и гомилом несхваћених стихова под сламарицом.
Али знао је, он да ће једнога дана доћи неки велики човек, ухватити га за руку, као и сличне глухонеме, слепце, кљасте и повести у светлу будућност, такорећи футур, односно повести на место, у сливу две реке где ће се смочити или по вољи утопити се.
Како су пролазили дани без икакве наде нити назнака за боље сутра, пошао је једнога дана у пољски wц (без Шведског стола) како би столицао, или балего и тако занесен и опијен лепотом надирућег призора, није приметио да губи тло под ногама,све се урушило и он се нашао у рупи од фекалија до изнад главе.
Вапио је јадник за помоћ, али је није било, тако да је ипак уз помоћ једног магарца, који је изненадјен виком, дошао на место удеса – ухватио га је за реп и некако се искобељао, али авај, не лези враже – магарац се избалего дотичном право на главу, што му је дошло као шлаг на торту.

И тада у овом историјском тренутку десило се то -БУЈИЦА НЕВЕРОВАТНИХ СТИХОВА ДОШЛА МУ ЈЕ У ГЛАВУ – НЕЧИСТИ СУ МУ ОТВОРИЛЕ ОЧИ.
Наравно отрчао је у собу и све то натенане забележио. Одмах сутрадан, регистровао је први у овом дијелу Европе кружок народног стваралаштва у који ће се касније учланити и пелотичари и копролаличари и уролагничари и наравно копрофагичари (по мишљењу многих еминентних хисторичара ово је претеча културно уметничких друштава).
Какав скуп, каква дружина, овде је било свих оних различитих песничких праваца без обзира на националну класу, припадност навијачкој скупини, учешће у НОБ-у, кратковидост или далековидост или пак видовитост.
Кажу да је стекао завидну популарност у овом дијелу Европе и из тог периода и датира његова легендарна збирка недела – ДОЛАЗИ ВРЕМЕ ДА СЕ ЈЕДЕ ПЕЧЕЊЕ БЕЗ ЛЕБА – која је наџивела свог аутора и сачувала се до данашњих дана и полу ноћи.
Прича се да је завршио врло неславно – нестручним руковањем апаратом за гашење живота, мада неки кажу да је завршио тако, да је желео да направи гибаницу од 7 јаја И како је имао само 5 комада одсекао је своја два.
И ту је кажу био крај, али где има дима има и пизде, али у сваком случају његову биљежницу радова наследио је његов даљњи предак проф. др Тозза Рабасса ИВ.
И желећи да очува успомену на свог претка, на пијаци људског робља откупио је три љута девијанта копролаличара Дејана Фумаронеа који је свирао бас, уролагничара Томажа Хладног за бубњевима и Бисхопа Тутуа- пелотичара који је свирао гитару, стварајући јединствени правац у овом дијелу Еуропе-копрофагичарски пунк роцк, где се у својим стиховима радо сећају и покушавају да исправе историјске заблуде о Јохану Гутенбергу, Попу Дукљанину,Твртку И Котроманићу, Синтагмама Матије Властара, тако да би сецела прича могла дефинисати као ПЕРУАНСКО,МЛЕТАЧКО,АУСТРОУГАРСКО, ВИЗАНТИЈСКО, ШУМАДИЈСКИ ЕТНО, ДИСЦО,ПУНК САСТАВ са освртом на све КОПРОФАГИЧАРЕ, УРОЛАГНИЧАРЕ, ПЕЛОТИЧАРЕ, КОПРОЛАЛИЧАРЕ са ових и оних простора.
Тамо с краја 1988. године већ креће њихова свирачка активност и исте године излази прва збирка радова незванично издање, ЛОРКА НИЈЕ ПИСАО МОЈУ ПЕСМУ току следећиг година излази њихово следеће издање – скуп концертних песама РЕТРОСПЕКТИВА ’88-’91, што изазива пажњу ширих народних маса И медија, на географском простору од 5 м квадратних.
Већ 1991. долази до промена у саставу где у банд долази (не)чувени Вуја КБО, да би у његовом новоформираном студију Чешњак снимили по многима ултимативно један од петнаест албума нове Српске пунк сцене ИНЖЕЊЕРИ ЉУДСКЕ ДУШЕ који је до дана данашњег доживео 8 реиздања, после кога је за њих све било другачије (на географском простору од 6 м квадратних), како преноси медијски сервис Србије са претплатницима.
Креће страховита концертна активност,када банд дефинитивно себи отвара сва врата на овим просторима а затвара пред собом на оним просторима.
Медији почињу да шире причу о банду који је спојио позоришне елементе и музику, о банду који на бини сече дрва, клечи на кукурузу, пере ноге и износи свој прљави веш пред народ (како преноси медијски сервис Србије,без претплатника), са страховитом количином позитивне енергије коју само пунк може да донесе а богами и однесе.

Већ 1994. појављује се њихово винилно издање МРЗИМ СВОЈУ МЕСНУ ЗАЈЕДНИЦУ заједницу за ТИОЛИ рецордс који је само потврдио ријечи критике са предходног албума, њихови медијски и концертни иступи постају права медијска атракција – или како је рекао Иван Ст. Ризингер, они на концертима враћају публици помало заборављени осећај заједништва са групом на сцени.
Након тога следи период од четири године, где се проф. Тозза Рабасса углавном бавио формирањем и заокруживањем нове Српске пунк сцене, како у радио емисијама, тако и на тв емисијама, где са пар пријатеља покушава да афирмише ову сцену и бандове унутар ње, што му наравно и успева (без помоћи медијског сервиса Србије са претплатницима).
За своју новоформирану издавачку кућу НЕПРИЈАТЕЉ ПРЕЛАЗИ РИЈЕКУ РЕЦОРДС 1998. објављују њихово издање ГАВРИЛОВ ПРИНЦИП, без пардона по речима Бана Локнера, албум године Српске ундерграунд сцене.
„Ала се пробудила, мислим, то је опет онај исти Тозза“ – рекао је Иван Ст. Ризингер, а Бане Локнер је из прикрајка додао – „Урбани приступ ЗБ И пародирање свега и свакога, даје овом банду арому необичности и што да не – оригиналности“.
У том смислу овај банд и нема намеру да паметује или да вас пак замара. Тозза Рабасса и екипа се пре свега добро забављају и доста тога вам и кажу.

Албум је наравно сниман у студију Чешњак, продукцију је радио Вуја (без Кавасакија).
Петар Луковић је са прозора пенџера у пролазу добацио:„Рад Звонцекове бољежнице свих ових година (у Арандјеловцу и околини) можда је најбољи пример герилског роцк деловања унутар СПС, СРС земље Србије; оно што ЗБ сезонама раде – снимајући сувисле и ортодоксне оф пројекте, курчевито уперене против менталитета овдашњих поданика, диверзантски је удар на популистички укус нације,ненавикле да се на једном месту суочи са својом судбином у облику једанаест песама чији наслови (Ска коло, Тосхиро Мифуне а коло, Кока коло, Сладак купус за време бербе, Ђурино коло, Разбивање коло, Не зови ме, Крши анд тхе ломи коло, Дилерово коло и Оп,оп снајка коло) с шумадијским цинизмом говоре о опћем весељу унутар естаблишмент клинике за ментално оболеле“.
Гаврилов принцип је само у теорији роцк албум, а у пракси експлицитни Манифест политичког рада са масама: реч је о нумерама које својом сировошћу, хард цоре/пост пунк звуком и бизарним мелодијама на границама хорор напева, уз традиционални звучно-текстуални удар, где једног момента више нико не води рачуна о продукцијској софистицираности (која не постоји) или о звучним наслагама које се гомилају у слојевима, таман да свака од “КОЛО” песама постане врста личне, побуњеничке химне.
ЗБ својим песмама – громогласним гитарама, очајничким вокалима, вечито вибрира на танкој офф пунк жици, покушавајући (и успевајући) да у неким од нумера (Непријатељ прелази ријеку коло или Разбивање коло) прошири музички аспект на амбијеталну етно форму с лажним индустриал пасажима; опет, кад се врате коренима (Не зови ме), ЗБ звуче неподношљиво носталгично (шифра Прљаво Казалиште) што опет, јеби га, говори о сензибилитету и праву на политичко мишљење, макар мишљење било – музика из хрватских прималних извора.
Радећи у средини која је атипично далеко од великих центара – ЗБ обаљају огроман посао. Гаврилов Принцип је албум који се не би усудили да сниме многи тзв. београдски хероји.
Реч је, ако се баш нисмо разумели, о готово 35 минута зноја, бриге, беса, енергије и ентузијазма чији се облог од леда у примереној сировој продукцији и изврнутим текстовима који се ишчитавају као нека врста Библијског открића: као доказ да се Србија – ипак није предала и да Отписани још увек јашу.

Након овог албума и у фази дубоке дееволуције, банд се појављивао на разним компилацијама у земљи, посебно треба истаћи компилације Пакет аранжмана – СВИ ПРОТИВ СВИХ иПУНК ОБРАДЕ, у аранжману Киззе Батхманна.
Први пут Тозза и Вуја долазе у контакт са филмом, где их је режисер Дјордје Милосављевић ангажовао за филм Ринге Раја, где се појављују и раде пунк обраду: „Бацила је све низ ријеку“, за одјавну шпицу филма, за коју нумеру раде и спот који се завртео на свим ТВ станицама по Србији (заједно са претплатницима медијског сервиса).
У студију Чешњак завршени су радови на продукцији новог албума, који ће се појавити на улицама, а богами и сточним пијацама (уз обавезан СМС кредит на 20 година без камате,учешћа и жираната).
Можете их затећи где по планини Букуљи секу дрва, хапсе и држе као таоце турбопоклонике, пљују залутале р ‘н’ ролл преваранте и критичаре, вежбају копање бунара, за далека нова покољења, верујући да ће у њих упасти они због којих су и отишли у шуму без покрајина.